|
|
|
3.3.2010
|
|
|
Za K.
(Ušli smo skupa i zaključali se.
Ali ključ je bio od stakla pa se slomio,
i mi smo ostali zauvijek unutra.
Dashiell Hammett)
1.
Volim ujutro šetati gradom
s osjećajem tvoje kože na mojoj.
To mi daje neku novu auru.
Auru ljubavi.
Ono što je u zadnje vrijeme
noćima izraslo među nama
ne može se opisati drukčije.
Čudovišno neko osjećanje,
poput dinosaura surovo
i teško
sirovo.
A opet...
Ako želiš da
spavamo skupa
moraš gledati
smrti u oči.
To je tako.
Jer seks bez jeze
nije seks.
Niti je ljubav, ljubav
(kao da mi znamo
išta o tome).
Što smo porodili?
Ljubav?
Ma kakvi.
Rodili smo
veliko čudovište,
žabu
koja će pojesti Tokyo.
Svejedno,
ujutro volim hodati gradom
s tvojim okusom na koži.
Malo smo previše zabrijali,
čini mi se.
Nije problem u tome
«što se ti dobro jebeš».
Ja se jebem loše.
Nije to –
Malo smo zabrijali
a nemamo snage za prekid.
Naša je veza
tek long good – bye.
Sve u svemu
u zadnje vrijeme
dogodile su nam se
neke čudne,
bolesne stvari
za koje smo
oboje podjednako
krivi.
(Dobro,
ja sam ipak
više kriv
za te gnjusobe.)
A nije moguće
da se opišu
ovdje i sada.
U ovoj pjesmi
nema im mjesta,
naime.
Stoga, uzimam
svoj pohabani mobitel
i biram tvoj broj
da te ostavim.
2.
Eto, opet nisam uspio
u tome.
Želio sam da se
svađam,
da te se otarasim,
al ništa.
Želio sam, baš sam želio
da se posvađam,
da dam petama
malo vitra.
Da zbrišem.
Al ta mi nakana
nikako ne uspijeva.
Soba u koju
smo ušli i zaključali se
imala je stakleni ključ.
Ključ se slomio
i mi smo ostali unutra.
Sami.
|
|
|
Rade Jarak
|
Pročitano
532
puta. |
|
|
| Rade Jarak - ostali tekstovi: |
|
|
|
|
 |
|
|
|
|
