„Pet-šest puta zaredom je zapevao reči: O moj bože, ne mogu da verujem, nikada nisam bio ovako daleko od kuće“
Najviše uzbuđenja uvek bi mi donosile proze pisane u dokumentarističkom maniru, kad pripovedač, gotovo potpuno distancirano, „objektivizirano“ gradi priču. Pa, šta je to u dokumentarnosti uzbudljivo, ako ona, po definiciji, znači – verodostojno prenošenje stvarnosti? – reći će neko, i dodati: realnost je najčešće (vremenski gledano!) ubitačno poznata i klišeizirana, a tek ponekad izuzetna i nepredvidljiva (zato se, između ostalog, i kaže: „Sreća je trenutak“)? Slažem se! Ipak, za pripovedača je dovoljno da ima oštro oko, te da iz svakodnevice izabere i predstavi ono što je izuzetno, ili da razloži banalno i tipično – na neuobičajen način, drugačije. Igor Marojević, romanom „Parter“, uspeo je da postigne jedno i drugo.
Baveći se tipičnim pojavama tranzicionog društva u Beogradu (tačnije, u Zemunu): pozerstvom, olajavanjem, zavišću, pomodarstvom, igrama dominacije, pragmatičnim materijalizmom, licemerstvom, mladosticizmom, odsustvom bliskosti, (auto)destrukcijom, postpatrijarhalnošću... – pripovedač ih predstavlja bez etiketiranja (nijedna reč od pobrojanih ne nalazi se u romanu), vrednovanja i moralisanja. Sama radnja, ili tok dijaloga među likovima, upečatljivo govori o nekoj od ovih pojava, te čitalac sâm dolazi do zaključka, identifikuje devijaciju o kojoj je reč. Radnja, u takvom, realističkom, parterskom pristupu, ume da probudi emocije (uzbudi!) više od veštog subjektivnog opisa pripovedača – jer sve deluje tako zastrašujuće stvarno (stiče se utisak da se sve dešava pred očima čitaoca). A ako je Marojević uzeo za obradu tipično, s druge strane suprotstavio mu je izuzetno: glavni lik svog romana – Luku Ražića, čije biće se nalazi u parteru u odnosu na svakodnevicu (u svakom mogućem smislu!).
Luka, početkom građanskog rata u Jugoslaviji, kao student psihologije, odlazi iz Beograda u Španiju. Osam godina uspeva da o(p)stane u Kataloniji, kao didžej jednog kluba na barselonskoj plaži. Pripovedač nam ukratko, gotovo u vidu filmskog fleš-beka, prenosi Lukino inostrano iskustvo, koje je obeleženo nerazumevanjem – budući da je komunikacija s ljudima iz okoline otežana njegovim nedovoljnim poznavanjem jezika, ali i dubljim kulturološkim razlikama: Kada bi ga pitali šta se sve dešavalo na Balkanu devedesetih, njegovo hronološko nizanje zbivanja lišeno usputnih napomena – zgodnih za razumevanje konteksta – teralo je sagovornike da ga zamole da prestane da priča već dok je govorio o hiljadu devetsto devedeset trećoj. A kad ne postoji razumevanje – ne može se ostvariti ni bliskost s drugim bićem, dakle – ni prijateljski ni ljubavni odnos. Da li je to uzrok Lukine naglašene introvertnosti?
Čitalac ubrzo uviđa da ne samo da je autor distanciran prema svojim likovima (ni hladan ni topao), već da je glavni lik distanciran i prema – sebi, tačnije svojim emocijama, koje ne uspeva da pojmi. Lukina svest ne može da dokuči njegova osećanja, i bolna somatizacija koja mu, nakon smrti oca, opseda telo – postaće uobičajena pojava. On odlazi za Beograd, na očevu sahranu, i primećuje promenu na ljudima: Gotovo svi su mu delovali kao pod stalnim gripom i u isti mah nedovoljno svesni svoje bolesti. Ipak, po povratku u Barselonu, ambivalentna nostalgija, potkrepljena majčinim uveravanjima u bolje sutra – koje se, navodno, ostvaruje u Srbiji – nagnaće Luku da se odluči na konačan povratak u zavičaj. Jer, u inostranstvu, on nije završio studije, nije ostvario neku dublju vezu, samo je životario, godinama... bez poraza, poreza i značajnijih pobeda. A znanje stečeno bavljenjem muzikom po klubovima – možda će uspeti da pokaže u Srbiji, i tako zaokruži svoj identitet, u mestu iz kojeg potiče, gde ne postoje jezičke ni kulturološke barijere?
Ko je tu normalan?
S povratkom u zavičaj, sve očekivano – kao u izokrenutom ogledalu – biva iznevereno. Umesto zaposlenja – junak ove priče zatiče oskudicu; umesto topline – vlada opšta nezainteresovanost. Stanje besperspektivnosti u društvu prenosi se i na Luku; on će potisnuti bes i parter (potištenost) pokušati da savlada koliko-toliko benigno – bavljenjem jednom virtuelnom akcionom igricom. Ipak, nakon dve godine preprodaje diskova alternativne španske muzike, Luka sreće prijatelja iz studentskih dana – Mihajla Bakića Mihu, koji otvara novi lokal, splav „Parter“ i nudi mu mesto dižeja i privremenog šankera. Čini se da je Luka, konačno, našao svoje skromno „mesto pod suncem“, i da je staro prijateljstvo, kao najdublja veza koju čovek može da stvori – večno. Položaj šankera Luki omogućava da, kao u pozorištu, iz partera (jedan na jedan!) posmatra neobično ponašanje posetilaca splava. To su mahom nezaposleni ljudi, lokalni momci, novinari, PR-ovi, glumice (zapravo, njemu je njihovo ponašanje neobično, a čitaocu dobro poznato, štaviše – tipično). Roman, tako, postaje osobena studija gestova i manipulativnih međuljudskih odnosa, nastalih, možda, kao posledica „stalnog gripa“ nacije, potkrepljenog ratnim i tranzicionim dešavanjima u zemlji, kojih je Luka bio pošteđen životom u inostranstvu. Da li to Luku čini izuzetnim, ili, prosto – izuzetim? On je zatvoren, ima manire (na „vi“ je sa poznanicima), nesračunat je, iskren i spontan, poštuje svoju i tuđu intimu i ume da, na asertivan način, postavi jasne granice oko sebe... dakle, on je suštinski drugačiji od ljudi koji ga okružuju, otuda i stalni nesporazumi s gostima lokala koji, jasno je, proističu iz njihovih različitih vrednosnih orijentacija. Čitaocu se, na više mesta u romanu, nameće pitanje: ko je tu, zapravo, normalan? Trebalo bi da je to Lukino okruženje, jer – normalno je sve ono što je masovno, zar ne? Treba li, onda, čitalac, u tim nesporazumima – da stane na stranu situaciono adaptiranih ali devijantnih osoba ili časnog ali neprilagođenog lika? Za šta bi čovek trebalo da se opredeli? Ako su licemerje, agresivnost, egzibicionizam i krajnji pragmatizam – paradigme po kojim funkcioniše današnje društvo, koliko je smisleno, za pojedinca, ponašati se po vrednostima koji su njihovi opoziti, ma kako etički to bilo opravdano? Za šta se danas opredeljujemo, da bismo opstali u društvu?
Čitalac (naivno!) pomišlja da će glavni lik biti tek nemi svedok afera na splavu: nesrećnih ljubavi, tračeva, koketiranja (jer, u Srbiji je sve javno, sve je spektakl i ništa nije sveto, a sve je „Svet“: Već čovek koji radi u posećenom kafiću ovde je javna ličnost)... i, zaista, obrađujući poglavlje po poglavlje, priču po priču (reč je, zapravo, o anatomiji karaktera najredovnijih posetilaca splava, ili anatomiji neke devijantne pojave) – koje bi, po svojoj živopisnosti, mogle bivstvovati i kao nezavisne celine u odnosu na roman... pripovedač nas uljuljkuje u toj iluziji da bi nas gorko iznenadio: gotovo niko u ovom romanu neće biti pošteđen dubokih, traumatičnih dešavanja, a ponajmanje glavni lik.
Marojević ima dara za detalj, ume da, kroz opis jednog gesta ili neke naizgled nebitne spoljašnje karakteristike – otkrije skrivene crte karaktera svojih likova (... pronicljiv izgled prikrivan najjednostavnijom odećom koju je oblačio), te, na taj način – reljefno, postupno portretiše likove (a, u krajnjoj ravni, nijednog ne svodi na karikaturu pozitivca ili nagativca – kao što nijedan čovek, u biti, to – nije). Jedan od takvih „sivih likova“ je i Miha, Lukin drug sa fakulteta, koji se nalazi na strmoj granici pozera i autoriteta. Pripovedač ga, u početku, predstavlja kao dosadnog, ali dobronamernog savetodavca, „menadžera“. On je od onih koji vole da dele savete, i to naročito onda kad ih niko ne pita za mišljenje. S takvim osobama čovek nikada nije načisto: oni možda i govore iz ličnog iskustva, ali njihova „mudrost“ – pre nalikuje nekom popularnom psihološkom priručniku za „uspešno upravljanje životom“, ili na ukradeni citat.
Luka i Miha, „stari prijatelji“ – u početku se, bez obzira na formalni položaj: radnik – poslodavac, nalaze u ravnopravnom odnosu, ali samo zato što se, suštinski, ne poznaju. Kada mu Lukina alternativna muzika ne donese profit ni „neke nove klince“, Miha će mu spremno ponuditi, kao muzičku podlogu za „Parter“, piratski „evergrin“ DVD sa pesmama „Od Nirvane do Silvane“, s naslovom: Četrdeset godina ljubavi i slobode (reči toliko istrošene da kobno asociraju na film Milutina Petrovića Zemlja istine, ljubavi i slobode; štaviše, Marojevićevi likovi prilično podsećaju na dijabolične junake tog filma). Za razliku od Luke, koji ima svoje dostojanstvo, jasne moralne kodekse i osobeni imidž, kojeg se teško odriče (čak i po cenu gubitka posla), Miha je filozof bez filozofije – tačnije, svoja uverenja, koja olako izriče, menja shodno prilikama, orijentišući se, u ponašanju, isključivo prema zakonu lične dobiti. On autoritet poistovećuje sa posedovanjem kapitala, tako da će svakoga ko, na bilo koji način, od njega zavisi – pokušati da iskoristi. [Svoj sadistički odnos prema „zavisnima“ najbrutalnije ispoljava u odnosu prema ženama. S jedne strane, supruzi „galantno“ omogućava da krsnu slavu proslavi na splavu, dokazujući tako svoju patrijarhalnost („domaćin čovek“!), da bi, ubrzo, obezbeđivanje uloge u predstavi, jednoj mladoj glumici – naplatio silovanjem pred „publikom“.] Nesvestan sopstvene okrutnosti (mada mu to ne smeta da u njoj neskriveno uživa), olako opravdava svoju prirodu, olinjalom formulom: ... onaj kog najviše mrze, uvek je najbolji čovek... Sukob dva antipoda – Luke i Mihe – neminovan je, a njegov ishod – potpuno neizvestan. Kako je došlo do takvog razilaženja – Lukinog opredeljenja za alternativno (u životnom stilu) i Mihinog, za najtipičniji srpski mejnstrim (mali privrednik, a veliki gazda)? Da li su ih, prosto, oblikovale – različite životne okolnosti, nemaština? Ili, možda, čovek svoju suštinu krije, sve do časa kad nastupi ono: „na muci se poznaju...“... a kad do te muke dođe, prijateljstvo nestaje, jer ga nikada nije ni bilo?
Marojevićeva distanciranost od likova, to jest njegovo „suvo“ iznošenje gestova, mimike i iskaza likova, čitaocu ostavlja dovoljno (kreativnog!) prostora da samostalno donese sud o njihovoj (bes)karakternosti, a omogućava mu i slobodu predviđanja njihovih reakcija (naročito kada je reč o oprečnosti u govoru i pokretima). Situacija takvog, intrigantnog „predviđanja“, međutim, dodatno je otežana sklonošću većine likova da, od drugih, prikriju svoje namere... a najlukaviji među njima idu tako daleko da pokušavaju kontrolisati i svoje gestove (nešto što bi trebalo da prenese ono skriveno, nesvesno i najspontanije u čoveku – drugom čoveku). Tako laž u komunikaciji postaje potpuna, a čovekovo ponašanje apsolutno patvoreno.
Kritičar sveopšte patvorenosti
Jedan od kritičara sveopšte patvorenosti ovde je i kontroverzni Tomislav Kapidžić-Toma, najstariji gost splava (što ga i dovodi u poziciju svojevrsnog arhetipa mudrosti romana). Kao okoreli ljubitelj alternativne muzike, koji, dakle, gaji naklonost prema drugačijem, svoja viđenja socijalnog etosa Srbije, kroz opis atmosfere jednog koncerta, on spremno iznosi Luki: S jedne strane svira američka kul grupa i svi su opušteni, s druge sveopšta cika i udaranje rikom, kao na domaćoj svadbi. Ovde dve takve stvari uvek idu zajedno, iste osobe se same sa sobom takmiče u nespojivim disciplinama. Imaš devojke koje poštuju patrijarhalno ustrojstvo, a svoje obline u isti mah pornografski ističu, ili osobe koje su kao iskulirane ali i verski zagrižene – takvo sinkretičko sranje je prirodno za ljude sputane društvom koje ne dopušta ni svojim zasebnim pojavama ni žiteljima nikakav pojedinačan razvoj jer ne dozvoljava nikakvu nezavisnost, pre svega... mentalnu... Toma ima hrabrosti da, bez uvijanja, iznese svoje mišljenje o Luki, kao i o bilo čemu drugom, uostalom: Ti si mi simpatičan zato što si očigledno digao ruke od skoro svega... Zapravo, nije reč o hrabrosti, već o – čistoj prepotenciji. Visprene opservacije ostaju u senci njegove hronične sklonosti ka ismevanju svega i svakoga. Toma, zbog toga, nalikuje ciničnoj ludi – koju niko, bez obzira na njenu blistavu analitičnost, ne shvata ozbiljno. Potpuno nesvestan i svojih godina i svojih mana (Luka je zaključio da je on ekstremni čovek monologa, kakav nije spreman na dijalog čak ni kad mu je prividno potreban savet), te drsko pomišlja da je njegov intelekt dovoljan mamac za osvajanje devojaka. Udvaranje Mlekcetu (devojku iz komšiluka tako je nazvao zbog njene mlade, nežne puti – svodeći je tako – na puki objekat svojih htenja) dobija groteskne prizvuke, kad Toma, u ulozi zaštinika – pokušava da ostvari ljubavni kontakt sa osobom koja bi mu mogla biti kćerka. To „očinsko“ udvaranje toliko je, u suštini, pogrešno da u čitaocu izaziva osećaj mučnine (... obojica ćemo biti sa klinkama... a tako šta čoveka bolje podmladi nego pet plastičnih operacija).
I drugi ljubavni odnosi
I drugi ljubavni odnosi u romanu iščašeni su i tragični. Čini se da je svaka veza obeležena posesivnošću, i završava se nekom vrstom nasilja (tučom, samoubistvom, pretnjama). Ljubavnici (p)ostaju zatočenici svojih strasti i nemaju snage da krenu dalje, ne uspevaju da se izbore sa narcisoidnim povredama. Luka je, međutim, i u muško-ženskim odnosima atipičan. Naizgled pasivan, na „vi“ – budi interesovanje žena upravo zato što ne taktizira, i što svoju ranjivost ne pokušava da sakrije. Najtajnovitija među njima je Srna, markantna gošća splava kod koje ga je privukla izvesna nepomičnost, postojanost... u različitim okolnostima. Za razliku od većine gostiju – ona, poput Luke, nije pozerka (a „sličan se sličnome raduje“). Luka joj, jedne večeri, prilazi i otpočinje potpuno neposrednu komunikaciju, iza koje, čini se, ne stoji nikakav drugi interes, sem želje za intimnošću. Luka je iznenađen spontanošću tog susreta. Možda će se, tako, konačno ispuniti njegova težnja – da bude sa osobom koja ga razume, s kojom, bez zamarajućih nesporazuma, može da uspostavi zdrav odnos? Ali, intimnost nekada puca još na početku, energija se raspe i, protivno željama ljubavnika – iščezne. Srnine grube reči i njen nagli nestanak – razviće kod Luke osećaj jake ambivalencije prema njoj.
Druga žena, koja će se nametnuti Luki, jeste mlada glumica Hajdana, koja, po svom živom temperamentu, otvorenosti, površnosti i sklonosti da flertuje sa bilo kim – prividno je suprotna Luki. Ona je ta koja inicira vezu, ne znajući ni sama šta od njega želi. Štaviše, neizgrađenog identiteta, ona nije sigurna ni u jednu svoju želju, osim trenutne, a to je: doći, pošto-poto, do slave (kao jedine moguće potvrde svog bića). Iza njenih igara, međutim, ne stoje zle namere, i to Luka prepoznaje, kao i nevinost njene duše (a ta nevinost ih, u stvari, i povezuje). Međutim, poznato je da neko ko ne poznaje sebe, a ko i dalje izgrađuje svoje ja – ne može da ostvari bliskost s drugom osobom. Ako su Srna i Hajdana suprotne po misterioznosti, odnosno otvorenosti, obe ih krasi – očigledna spoljašnja lepota. Da li je ona dovoljna? Tomislavu, Mihi i drugim muškim likovima jeste, jer oni, suštinski egocentrični, ne teže potpunom odnosu.
A da li čovek, kada konačno sretne produhovljenu animu (ne postoji fatalnija lepota od duhovne!), i ostvari odnos bliskosti – može dobiti volju da se uhvati u klinč sa sopstvenim parterom? Da li ga može pobediti? Možda! Marojević ne daje konačan odgovor. Štaviše, postaviće i drugo, još intrigantnije pitanje: da li ljubav čoveku može dati snage za preobražaj sopstvenog sveta, tako da se on prilagodi svojoj sredini? I, ako u tome ne uspe – hoće li ga ta ljubav, i dalje, bezuslovno, čekati?
Parter možemo uporediti sa majstorski osmišljenom alternativnom kompozicijom o odnosu tipičnog (socijalnog) i izuzetnog (individualno). Njeni delovi toliko su tematski raznovrsni i snažni da svaki od njih naginje ka autonomiji i preti da preuzme dominaciju i povede roman u nepredvidljivom pravcu. Takav ritam radnje čitaocu ne dozvoljava predah, potpuno zaokupljajući njegovu pažnju. Ipak, u toj kompoziciji postoji lajtmotiv koji objedinjuje sve priče: univerzalna potreba čoveka za – sigurnošću.
Izgleda da su svi likovi ovog romana, usled ratnih dešavanja u zemlji, a kasnije i tranzicionih transformacija društva – ostali bez čvrstog tla pod nogama, kojeg nikako ne mogu ponovo da se domognu. Oni koji nisu imali sreće, ili su, prosto, bili bahati – našli su se pod zemljom; drugi svoju nesigurnost pokušavaju da potisnu uzdižući svoje biće daleko iznad zemlje – u nestalne oblake narcisoidnosti, ili beže u virtuelnu stvarnost interneta, alkohola i lakih droga. Oni ne mogu da uoče sopstvena ograničenja, neprestano tražeći krivca za sve u drugom (otuda, toliko bavljenje tuđim životima – kad čovek svoj ne može da stabilizuje, a kamoli pojmi!). Marojević je, ipak, posmatrajući ljude oko sebe, uspeo da svoj fokus prizemlji i da uočene devijacije, poput ogledala – odrazi. Da li čitalac ima snage da, iz uloge posmatrača u parteru, iskorači, i da se, u odrazu, prepozna?
________________ Bilješka - Franc. par terre – pri zemlji
