Dušan Gojkov, pisac, urednik, izdavač i putnik. Dosad je objavio knjige proze: Grand Hotel, kratke priče; Slepi putnik, roman; Une nuit (un jour) d'une vie, izabrani eseji; Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman; Album fotografija 1991 – 1993., roman. Razgovarao Rade Jarak.
K.: U tvojoj priči ''Kazablanka'' stvari se uglavnom vrte oko dva lika (premda se na kraju pojavljuje i treći), oko njega i nje. Izgleda da je ona više raspoložena za fikciju, a on za realni svijet. Ona je više književni, a on društveni tip. Što za tebe kao pisca znači ta suprotnost, ta opozicija: fikcija – stvarnost?
Gojkov: Ništa. Razlika između fikcije i stvarnosti ne postoji. Bar ne za mene, i bar ne u literaturi. U mom životu te dve ravni postojanja su se izmešale do te mere da počesto ni sam ne znam šta sanjam, a šta mi se dešava u budnom stanju, šta je pročitano, a šta napisano, šta je izgovoreno, a šta je samo 'proletelo kroz glavu'. U smislu: dešava mi se da pokatkad legnem uveče sa jednom ženom, spavam sa drugom, a budim se pokraj treće. Ne želim da kažem da varam ženu sa kojom živim, već da je sve relativno i sve mogućno. Dakle, čak ni u fiziološkom smislu te razlike nema. Kad se to kaže na ovaj način, deluje prilično šašavo, čak shizofreno, ali, za integralan deo svog iskustva, znači onog iskustva koje se legitimno može upotrebiti u književnom tekstu smatram ne samo ono što sam lično doživeo, već i ono što sam sanjao ili samo zamislio da bi moglo biti, ono što sam video, čuo, pročitao (hajde da ne govorimo o postmoderni, moliću fino, to je mnogo dosadna priča). ''Kazablanka'' je dobar primer za tako nešto. Naime, iako je sada prvi put objavljena, ta priča je nastala još 1980. godine (dobro se sećam da je bilo tako, jer je pisana upravo u vreme Titove sahrane), znači kad sam bio osmi razred osnovne škole. Niko realan i racionalan ne bi ni primislio da sam u to doba, sa svojih nepunih petnaest godina, mogao da napišem priču o jednom ovakvom rastanku iz ličnog iskustva. Ona je nastala po jednostavnom ''sistemu Stanislavski''. Dakle – šta bi bilo, kad bi bilo. A svi mi vrlo dobro znamo da ''nigdar ni bilo da ni nekak...'' itd, itd. Sa tim stvarima je lepo igrati se.
K.: Ta je priča Kazablanka znači odležala kao staro vino. Što uopće čitaš u zadnje vrijeme? I sjećaš li se nečega davno pročitanog?
Gojkov: Trenutno najviše vremena provodim čitajući tekstove koji stižu za Balkanski književni glasnik – Poluostrvo – Poluotok – Poluostrov – Félsziget – Gadishull... Moram da priznam, to prilično iznuruje, jer ljudi šalju svašta: i sasvim dobre priče, pesme i eseje (ovde nije bitno da li su ih pisali profesionalci ili početnici), ali i objektivno smeće (opet nije bitno da li je pisac profesionalac ili početnik). Naravno da imam metodologiju rada, kojom štedim vreme, ali, na adresu redakcije BKG mesečno stigne oko hiljadu priloga – a mi objavljujemo tridesetak ili četrdesetak. To znači da kroz moje ruke mora da prođe prosečno trideset rukopisa dnevno. Na sreću, imam pomoć od regionalnih urednica BKG – Elfride Matuč-Mahulja i Selme Kešetović, kao i zamenika glodura Zorana Ilića. U svakom slučaju, i pored svega, čitanje tekstova za BKG oduzima mnogo vremena. Ali, to nije gubljenje vremena u pravom smislu te reči, jer tu i tamo naletite na izuzetno dobar tekst, koji vas nasmeje, rasplače, zamisli, koji vas natera da ustanete i izađete iz sobe, napolje, u park, da prošetate pored reke... Dakle, vredi. U svakom slučaju, u poslednje vreme pokušavam da pratim sve novo što se pojavljuje u balkanskoj književnosti. Ili balkanskim književnostima, kako god. Do novih tekstova, ili knjiga srpskih, crnogorskih i makedonskih izdavača još nekako i dođem – kupovinom, pozajmicom, krađom, otimačinom... ali, jako je teško doći do slovenačke, hrvatske, bosansko-hercegovačke, mađarske, rumunske, bugarske, grčke, turske, albanske literature. Da ne govorim o književnoj periodici, koje jednostavno nema u prodaji. Bar hrvatske nema. Takva situacija je svuda u našem regionu. Ni u Zagrebu nema srpske periodike, a kamoli knjiga srpskih pisaca. Zato sam, uostalom, i osnovao BKG, da bih promenio ovo glupavo stanje stvari. Recimo, pre nekoliko dana sam, zahvaljujući samo slučaju, naleteo na jednog, za mene, i na moju sramotu, potpuno novog bugarskog pesnika, Ljubomira Levčeva (Любомир Левчев), koji me je potpuno fascinirao. Upoznali smo se u Beogradu (to je jedan izuzetno fini, stari gospodin koji je do sad objavio svu silu knjiga) i dobio prava za objavljivanje njegove poezije. Njegovi stihovi se pojavljuju u novom broju BKG i u originalu i u prevodu na naš jezik (Risto Vasilevski). Kao što su nekad davno Vasko Popa i Kamov, kada su po prvi put prevođeni na strane jezike, bili šok za inostranstvo, Levčev će biti za nas, uveravam vas. Što se tiče ostale literature, i tu sam sistematičan (čitaj dosadan), oduvek. Naime, moja starija sestra je bila vlasnik svih slikovnica u našoj kući: ja sam zvanično posedovao samo Brankovu Ježevu kućicu. Strašno sam joj zavideo na divnim knjigama koje mi nije davala čak ni da prelistam, iako je ona bila još nepismena, a ja umeo da čitam. Cicija. Posebno sam bio zaljubljen u jedno divno izdanje Balske haljine žutog maslačka Sunčane Škrinjarić. (Tek mnogo, mnogo godina docnije shvatio sam o kojem piscu se tu zaista radi.) Dakle, bio sam prinuđen da čitam sve ostalo do čega sam mogao da dođem, a toga je bar kod nas bilo dosta. Vrlo brzo sam shvatio da ne vredi čitati zbrda–zdola, nego da morate imati nekakav sistem: Francuzi – pa kreneš redom. Hronološkim, po mogućstvu. Završiš to, baciš se na Ruse, Nemce, Engleze i Amerikance, Špance, Arape, Kineze, Latinoamerikance... Dok stigneš do naše literature, već si blaziran. Naravno, neke stvari su ostale urezane u mene za večita vremena: uglavnom poezija. I naša i strana. Poezija me je, zapravo, i naterala da učim strane jezike. To je žanr kojim se ne bavim profesionalno (pustite moje Tužne šansone na miru, molim vas – one su upravo ono što njihov naslov i kazuje: ništa manje i ništa više od toga), već samo uživam u njemu. Još uvek mi se desi da pred spavanje uzmem Malarmea, Valerija, Remboa, Kamingsa, Silviju Plat, Kavafija (naročito Kavafija)... Od naših pisaca najznačajniji su mi bili Krleža i Crnjanski, potom jedna plejada namerno zaboravljenih pisaca – Stanislav Krakov, Zorovavelj, Dragan Aleksić, Vane Bor...
K.: U suradnji s Elfridom Matuč–Mahulja napisao si ljubavni roman ''Pisanje po vodi'' Znači li ljubav išta u stvaranju jednog pisca?
Gojkov: Da. Znači. Znači sve. Znači bazu, na osnovu koje se živi, oseća, razmišlja, piše, cepaju i bacaju papiri... Svi mi, na kraju krajeva, još od pisca / pisaca Mahabharate i Ramajane, Epa o Gilgamešu, od Homera... pa sve do današnjih dana – pišemo o ljubavi. O traženju ljubavi, o onom bolu ispod grudne kosti i dijafragme. O nalaženju ljubavi, i ponovo o onom bolu ispod grudne kosti i dijafragme. O gubljenju ljubavi. Opet o tom bolu ispod grudne kosti i dijafragme. O životu. O smrti. (A to je sve isto, koliko vidim.) ''Pisanje po vodi'' je knjiga koja me je dugo mučila. Počeo sam da je pišem još 1998, u Parizu, kao naručen tekst za jedan francuski književni časopis. Ubrzo sam shvatio da taj tekst ne vodi nikud, sakrio ga u najdublju fijoku, i na brzinu nadrljao nešto drugo za Francuze, da bih dobio honorar. Taj mali svežanj hartije pisane francuskom pisaćom mašinom, bez naših dijakritičkih znakova dugo me je pratio, gde god da sam putovao. Pre dve godine pronašla ga je moja bivša žena i naterala me je da ga sredim. Naravno, izglancao sam ga do neprepoznatljivosti – i tu se zaglavio. Ništa to nije valjalo, objektivno. I, nije bilo za objavljivanje. Onda me je ponovo naterala prošle godine moja sadašnja žena da ga izvučem napolje, malo preradim, dovršim... Ništa. Apsolutno ništa. Bez duše. A tada se u mom životu desio kosmički fenomen po imenu Elfrida. Njoj me je privukla poezija (već sam kazao da sam slab na pesništvo). A ona je veliki pesnik hrvatskog jezika. Nakon nekog vremena dopisivanja, prijateljstva, i, potom, zajedničkog rada na uređivanju Balkanskog književnog glasnika, poslao sam joj tekst ''Pisanja po vodi'', sa molbom: ''Ne znam šta da radim sa ovim tekstom, da li da ga bacam, spaljujem... Ido, molim te, dodaj samo žensku stranu ovim razmišljanjima, da vidimo da li će se išta pozitivno desiti.'' I ispala je neverovatna knjiga. Čak i meni neverovatna, iako sam, u suštini, veoma uobražena osoba. Ida je odmah shvatila i osetila šta bi i Sofija i Lenka (junakinje u knjizi) valjalo da izgovaraju ili ne izgovaraju, šta da osećaju ili ne osećaju, kako da se ponašaju ili ne ponašaju prema Lazaru (junak knjige)... Sve je, odjednom, leglo na svoje mesto. Odjednom su se sve kockice, sve tesserae tog mozaika uklopile u nečijim proviđenjem već predviđena mesta. Nadam se samo da će ova knjiga biti čitana i u Hrvatskoj, ne samo u Srbiji. Iako je pisana u tri dijalekta našeg jezika (književni srpski, književni hrvatski, čakavski), ona nema nacionalnu, versku, rasnu, itd. notu, već govori samo o ljubavi. A ''samo'' o ljubavi može biti veoma mnogo. Dovoljno sam hvalio samog sebe. I previše. Da privodimo razgovor kraju i popijemo po čašu belog vina?
