KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Proza arhiv
26.3.2006
Kazablanka



Pogledao je na sat i zapalio novu cigaretu.
- Šest.
Ona se promeškolila na krevetu, pridigla se i strašno budno ga pogledala:
- Molim?
- Kažem šest.
- Šta šest?
- A šta misliš? Šest popodne.
Ustao je i pošao u kupatilo. Ona je, i dalje ležeći, uzela jednu njegovu cigaretu i zapalila je. Dunula je u šibicu da je ugasi i bacila je pored pepeljare. Jedno vreme je samo gledala ugašenu šibicu i slušala zvuk tuša. Onda je ustala, otišla do kuhinjske niše i stavila vodu za kafu. Dok je stajala pored lončeta, on je izašao iz kupatila brišući kosu. Ne gledajući ga u lice rekla je:
- Hajde da večeras ne idemo na taj koktel. Bolje je da ostanemo u krevetu, večeras se daje Kazablanka, neće nam biti dosadno, a ako želiš možemo i da igramo karte. Napraviću ti sendvič.
- Nemoj me nervirati – rekao je besno – obećao sam da ću doći. Dolazi i Baltazar, a nisam ga video godinama.
- Ako ćemo pravo, on te se sigurno i ne seća, kakve ti iluzije gajiš? Niko neće ni primetiti da nas nema. Molim te, ostanimo ovde, ne mogu više da ih gledam, da se osmehujem... – napravila je malu pauzu, skidajući lončić sa ringle.
- Koga ne možeš više da gledaš? To su moji prijatelji! Ja se ne bunim kad nam dođe ona debela i popije svu votku koju imamo u kući.
- Ta debela je jedina osoba koja dolazi meni u posetu, i ako se dobro sećam, sinoć je popila dve čašice, a ti sve ostalo. Sećaš li se ti uopšte koliko si popio?
Ugasila je cigaretu i okrenula se prema njemu.
- A ti tvoji prijatelji ti i nisu neki. Kod koga si bio na večeri, ili bar na kafi? A oni su svi bili ovde, pojeli do sad hrane i pića da nahraniš Somaliju. I tepih su progoreli. Onu fleku od vina nikad neću moći da skinem. Zavesu sam bacila jer je pesnik njome brisao cipele. Prijatelji! Čak te ni ne ogovaraju iza leđa. Nijedan ti se ne javlja na ulici.
- Mi se ne srećemo na ulici.
Obučen, prošao je pored nje i pljesnuo je po stražnjici.
- Nazepćeš. I zakasnićemo. Uvek zbog tebe kasnimo. Ja sam mislio da je to šablon – žene uvek kasne – ali...
- Neću da idem. Neću da se oblačim. Neka dobijem upalu pluća, te-be-ce, pegavi tifus. Ne idem. Sedeću ovde i gledaću film. A kad se vratiš, neću ti držati čelo. Neću.
- Daj mi kafu.
- Ti nisi normalan! Ja govorim nešto! Da li ti govorim nešto? Ne dam kafu. Digni se i uzmi je sam. I ne pravi se da čitaš te novine. Od prekjuče su.
- Stvarno? Gde su, bogamu, te cigarete.
- Na stolu, ispred tebe. I pored kreveta. I u kupatilu, i pored telefona. Danas si otvorio najmanje četiri kutije. Sigurna sam da imaš poneku i u džepovima sakoa, i u mantilu. Zašto otvaraš toliko kutija? Ne popušiš ni pola pakle dnevno. Kad si poslednji put popušio više od deset cigareta govorio si umreću, umreću i povraćao po krevetu. Zašto ti uopšte pušiš?
- Šta te briga. Ozbiljno ti kažem, ako za tri sekunde ne pođeš da se obučeš, idem bez tebe. Obuci onaj plavi komplet.
- Misliš onaj zeleni? Nemam ni jedan plavi, to je zeleno.
- Dobro, ako hoćeš to je ljubičasto, samo požuri.
- Nije ljubičasto nego zeleno. Zeleno! Zeleno! I neću da idem.
- Ne moraš. Ionako bi me obrukala. Opet bi...
- Šta bih ja opet? Ona me je izazivala čitavo veče i u lice mi se smejala zato što sam došla u istoj haljini kao prošli put. Šta ja mogu što moj muškarac nema ni mogućnosti ni želje da mi kupi bar jednu haljinu godišnje?
Nervozno je uzela cigaretu, polomila je, bacila u sudoperu, uzela drugu i zapalila je.
- Ohladila mi se kafa. Baš je odvratna.
- Skuvaj drugu.
- Gde je otvarač za flaše? Baš bi mi leglo jedno pivo.
- U fijoci. A piva nema.
- Kako nema?
- Nisi kupio. Kao ni mleko. Kako da spremim doručak sutra bez mleka? Baš bi mogao da odeš sad po mleko, obučen si.
- Sad da kupujem mleko? – zapanjeno je pogledao, češkajući se po kosi. Ponekad mislim da nisi normalna.
Neprijatno ćutanje.
- Idi. Ne po mleko. Idi. Idi, i ne vraćaj se. Ponesi i svoje stvari. Idi. Gadiš mi se.
Okrenuo se, izvadio maramicu, obrisao lice, skinuo sako, okačio ga o kvaku na vratima i seo pored nje.
- Stvarno to misliš?
- Da. Gadiš mi se.
Ustala je i stavila još jedno lonče za kafu na šporet. On se nakašljao i blagog glasa i lica rekao:
- Smiri se, molim te.
- Neću da se smirim. Gadiš mi se. Već danima, mesecima. Nećeš da se zaposliš, nećeš da završavaš poslediplomske, ti, čoveče, nećeš ništa! Samo bi cunjao po zabavama, krckao moju platu, vodio ljubav samo onda kad se to meni izričito ne radi! Dosta mi te je. Bogami dosta. I tvog veša koji perem i peglam. I nereda koji ležerno praviš po kući. Znaš da ti smrdi iz usta?
Upitan pogled.
- Da, smrdi. Učini mi, pokupi svoje knjige, diskove, pribor za brijanje i idi. Ili još bolje, javi mi adresu i poslaću ti ih. Idi odmah. Zaboravi me. Zaboravi kako izgledam, kako se zovem, nađi drugu žrtvu. – rekla je odlazeći ka krevetu.
On je sedeo, gledao u prljavu pepeljaru na stolu, u prevrnutu šoljicu za kafu, uzdahnuo duboko, uzeo sako i izašao iz stana. Čulo se kako ulazi u lift i silazi dole.
Ona je uključila televizor i sela na fotelju, podvijenih nogu.
Hemfri Bogart je ulazio u restoran.


Copyright © by Dušan Gojkov, 2006.
Dušan Gojkov
Pročitano 7461 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com