znam da je jablan pod tvojim prozorom već propupio pustio mlade listiće da su magnolije i lale prekoputa procvetale ipak u širokom luku obilazim tvoju ulicu i ne znam zašto setim se onog divnog zaveta izrečenog nekad davno, davno «moje će telo čekati na tvoje ispod nekog kamena»
gde kroz koje su to bušne džepove nepovratno poispadala ona jutra i tmurna i topla svakakva naše večeri uz čašu vina tihu muziku i međusobne poglede s malo sunca u očima one noći kad sam potpuno smiren staložen ležao šćućuren uz tebe
s druge strane istina je još uvek mi uspeva da vratim osmeh na lice ponekoj ženi da povremeno neka od njih čak dođe sve do mog predgrađa samo da bi mi dala čokoladu donela kolač od voća bocu vina ili neku novu knjigu popila šolju čaja ili kakvog drugog pića
«život ide dalje» kažu pametni ljudi ali bojim se ove slike što se vrte po čitavu noć i čitav dan ovu rupu u mojoj utrobi ovu prazninu u srcu neće izlečiti ni vreme ni savremena medicina
znam ja mnogo toga smo i propustili namerno ili nehotice da učinimo jedno za drugo znam to, znam...
rominja neka sitna prolećna kližem se niz lorkinu ulicu (trebalo je davno da kupim nove cipele, očigledno) dolazim doma hranim kornjaču sedam u fotelju strogo vodeći računa da ne posmatram onaj ugao sobe u kojem je stajao tvoj pribor za slikanje štafelaj platna boje kistovi i slično
na stočiću pokraj mene boca čaša jutrošnja nepopijena kafa i vaza sa onim čudnim žutim cvećem kojem nikako da zapamtim ime i koje sam sinoć (evo, stidim se) ukrao za sebe u parkiću prekoputa pušim cigaretu gledajući u neodređenom smeru dok žute latice lagano padaju po mom ramenu
Beograd, 2005.
tuđe uspomene
sećam se portobello road gde sam te prvi put dotakao da ti skrenem pažnju na jednu lepu fasadu prolaznici beže od kiše a prodavci voća zatvaraju tezge sećam se crkvene porte gde smo slušali najtopliju tišinu sećam se gledam te dok spavaš usana nekako napućenih dišeš duboko osluškujem čaršav preko tvojih bokova nežno ocrtava interesantno ne mogu da se setim kakve su ti bile obrve sećam se drvoreda što seče vinograd vetar duva uporno polako hodamo držiš ruku u džepu mog kaputa razmišljam dok te još nisam upoznao zvuči glupo ali stvarno mi je nešto nedostajalo sećam se tvojih pisama blassblaufrauenschrift koja si ostavljala svakog jutra na jastuku dok još spavam sećam se kako strpljivo čekaš dok ja stojim ispred tri moneove slike potom gledam te kako igraš uz muziku sama naše duge šetnje po ulicama oko covent gardena sećam se u vozu spavamo isprepleteni putujemo naša mala soba za bogate turiste iznad café de la paix preskupo ali ti si tako želela trg puno ljudi sećam se jedne ploče što svira iznova i iznova (tom waits, closing time, mislim) sećam se držim te za ruku jer si uplašena onda restorančić kojem sam zaboravio ime ali bih ga i danas zatvorenih očiju pronašao ćutimo satima uz bocu vina dođavola takvo ćutanje je ružno a ovu knjigu sam kupio one subote čekajući da završiš kod frizera ulice su bile vlažne od noćne kiše ili su to bili perači ulica rano jutro još uvek malo prohladno posle smo zajedno otišli na kafu pa je nismo popili jer smo malo vikali jedno na drugo pa nam je nakon toga bilo neprijatno sećam se zalivaš cveće pevušiš da bi bolje raslo crvenih obraza posle posla ispijaš konjak ''na eks'' bunim se hej imaj poštovanja to je dobro piće sećam se proleća u grčkoj kad si me treznila sirćetom i maslinovim uljem odvratno tako su te posavetovale susetke tako one muče svoje muževe a onda leto izgoreli od sunca ležimo u sobi s velikim vlažnim peškirom preko nas šapatom: slušaj prosto zuji koliko je vruće uveče sedimo na terasi uz hladni chenin blanc tad smo ga otkrili posmatram tvoj profil skidaš cipelu da istreseš pesak s plaže a tvoja noga mala bože kakvo je to stopalo sećam se svađaš se sa konobarom jer mi je doneo pogrešno piće ne ono koje sam naručio vodimo ljubav uz uključen televizor ljubavni film učim te svoj jezik govoreći poeziju naglas vidim sediš na ivici kade dok se brijem utrljavaš neku kremu na lice podloga za šminku tako nešto skupljaš opalo lišće po dvorištu samo lepe primerke još uvek se desi da poneki list ispadne iz knjige koju nisam davno uzimao u ruke sećam se izlaziš u drugu sobu da telefoniraš a ja se pravim da čitam novine berzanske izveštaje bože mi oprosti, kako sam bio... sećam se našeg psa skoro štene kojeg smo svako jutro pronalazili na krevetu između nas sećam se kad si prvi put otišla gledao sam kroz prozor na praznu ulicu noć i plakat za kaubojski film prekoputa radijatori u sobi hladni bojler u kupatilu šišti i tvoje oči koje sam video čim zatvorim svoje sećam se mirisa tvoje odeće koju si zaboravila u ormaru jedne velike kartonske kutije pune fotografija bože šta li sam uradio s njom u kojoj su li se selidbi izgubile sećam se i mirnih večeri ti slikaš ja pišem ili čitam sedeći u beržeri sećam se cveća koje je stizalo svakog jutra kasnije otužno mirisalo po čitavom stanu možda je trebalo da pitam ko ga šalje možda noćni zvukovi tvoje disanje a ispod prozora pijanci pevaju prigušeno sećam se odlaziš ''negde'' a ja te požurujem da ne zakasniš pravim se da ne znam onda iz bolnice se vraćaš sama sa plavim tamnoplavim kolutovima ispod očiju trebalo je nešto reći znam dok me nema spakuješ svoje kofere torbe nesesere ponešto je moralo da se stavi čak i u pletenu korpu za pijacu sećam se ćutiš dok te pitam sećam se ćutim nakon tvog ćutanja gledam kroz prozor čujem kako ostavljaš svoj ključ na kuhinjskom stolu otvaraš vrata stana sećam se kako te udaram u lice ta ruka će celog života praviti isti pokret a ti plačeš unapred
izađem izjutra ona još spava na ulicu vlažnu od perača ulice povedem i psa njenog našeg naravno šetamo tako psić i ja ko koga šeta niko ne zna uostalom obojica smo u penziji umirovljeni da te bog sačuva jasno dok nas dvojica dolazimo do kafea ona još spava vidi se reka svetluca mazut po njoj konobar dok sedamo prinosi moje novine njegov keks za omanje životinje jedan kup ruž za mene razblažen vodom (jer tako ona - koja - još - spava od kelnera zahteva) pas ide da piški kaki ali se vrati dok listam umrlice u novinama gotovi smo nema više potrebe da sedimo u kafeu proleće lako prevari može i da se nazebe dakle penjemo se stepeništem tiho (ona još uvek spava) ulazimo u stan polagano otključavajući bravu ne lajemo ni jedan od nas skidam šešir kaput cipele obuvam kućne papuče gledam je (dok spava) najznačajniju ženu na svetu ženu šezdeset godina staru pogledam psa već umornog i on ima svojih dobrih dvadeset i mislim se sad bi joj valjalo pripremiti kafu (ona to voli izjutra) odlazim u kuhinju ali dok sipam vrelu vodu iz uzavrelog čajnika opečem desnu ruku ćutim sâm sam kriv idem u kupatilo ormarić za prvu pomoć mažem ruku kantarionovim uljem to uvek imamo u kući za svaki slučaj onda žena moja ustaje jer pseto cvili gunđa dok mi previja ruku starče glupavi sa sedamdeset se ne prilazi kuhinji gledam je osećam njen topao miris nakon sna zaljubljujem se ponovo
laku noć, moje dame, laku noć bliži se kraj ove operete
laku noć, moje dame, laku noć odlazim da spavam čist bez slojeva šminke godinama nanošenih
laku noć, moje dame, laku noć da mi je svaka od vas podarila samo po kamenčić tuge sad bih morao da unajmim nosače srećom bilo je tu i radosti
nadam se da i vi pokatkad tako mislite
laku noć moje dame, laku noć nije prošao ni jedan dan mog života a da se ne setim ponaosob svake od vas
vaših mirisa očiju osmeha grudi bokova
vaših glasova
godine su ih pretvorile u hor anđela a uz takvu muziku divno je tonuti u san
laku noć, moje dame, laku noć
_____________________________________ Dušan Gojkov dosad je između ostalog objavio ove knjige proze: "Grand hotel" - kratke priče, "Slepi putnik" - roman, "Opšta mesta - jedan paraliterarni herbarijum" - roman, "Album fotografija 1991.-1993." - roman.
