-Volio bih da budem hrvatski pisac – rekao sam, a ona se nasmijala. – Javio mi se Jarak. Jarak Rade mi se javio, jebote – to sam dodao a onda sam rekao: Rade Jarak, alo. Komanji Čoma, Čoma Komanji jebote, šetanji – a njoj i dalje nije bilo jasno. -Je li ti opet ništa nije jasno, Jasna – stvarno se zvala Jasna, ne zajebavam se, stvarno. -Sve bih dao da sam hrvatski pisac. Jarak mi kaže da je to najbolja stvar, ej, hrvatski pisac, čovječe, pisac u Hrvatskoj, jebote! – opet sam vikao a ona me samo gledala. I opet ništa, opet. – Što me tako gledaš, opet – pitao sam. – Za kaj me tak gledaš, Jasnice – rekal sam. – Pazi moj hrvatski. Razbijam jebote. Znam nove riječi. Znam dodirnik i parkomat. I to znam, jebote – rekal sam i zamislio sebe na trgu, i neka purgerka, dobra riba, znam Dubravu, znam dobre fore, i mazim je ispod stola, moju purgerku, i kažem: Kak si kaj, a ona se smije, jer ja sam duhovit, pomislio sam, ali nisam to rekao Jasni. Nisam mogao. Nisam mogo. Ne razumije ona sve to. Ne zna ona, pomislio sam. -Sve bih dao da sam hrvatski pisac – rekao sam, a ona je rekla da je to pederski. – Ti si običan peder. I ti padaš niz stepenice kao Jarak. Ali ti se nisi slomio. I loše pišeš. Ti si srećnik. Lošiji si od njega i zato si srećnik, pederu – rekla je. – Hoću da pišem kao hrvatski pisac – rekal sam. – Želim da napišem čudo, jebote, to želim. – Ti si običan peder i trebalo bi opet da padneš niz stepenice, ali da pogineš, čuješ li – rekla je, a onda smo zajedno gledali ulicu i kola kako prolaze, niz našu ulicu, njenu ulicu. I brda su bila zelena kao zeleni slonovi, kao zeleni slonovi jebote. I nismo se držali za ruke jer nisam mogao da je dohvatim, inače bismo se držali, sigurno. – Pisaću dobro kao hrvatski pisci – rekao sam. – Vidjećeš – to sam dodao. – Dobiću nagradu Jutarnjeg – vikao sam. – Dvije nagrade Jutarnjeg ću da dobijem, jebote, vidjećeš, dvije za mene, samo za mene, a onda ćeš da me zoveš, mene, novog hrvatskog pisca – govorio sam a pred očima sam ih vidio sve. I njega i njega i onog drugog, sve sam ih vidio. I nagrade stegnute znojavim prstima. Prsti pravih pisaca, pomislio sam ali to nisam rekao. I bradatog, i debelog, sve sam ih vidio sa knjigama, nagradama i knjigama, višestruko nagrađivani, to su bili, i ja ću to biti, i ja ću to da budem, to sam pomislio a onda sam rekao sve to. I nije mi dala sedam dana samo zato što sam to rekao. I jebi ga. Zaslužio sam. Bio sam gad. Pisci su gadovi, pomislio sam. Ali imaju duge brade, rekao sam. I loše jebu. Ali koga briga za to kad imaš nagradu, ne jednu, dvije nagrade, dvije iste samo za sebe, jebote, to mora da je dobro, pomislio sam, možeš i da ih mijenjaš, kao sličice. Kad je ona otišla ja sam ostao da gledam našu ulicu, njenu ulicu, i zamislio sve, četrdeset godina kasnije, dupli Jutarnji i ja, tu na polici, oni na polici ja ispod, pijem čaj, piće sam ostavio, jebeš alkohol, moram da pišem, makar još trideset romana, takav je red, i imam brojeve svih najvećih u regionu, Jarak je mrtav, odavno, umro je mlad, sa sedamdeset, nije prestao kad je trebalo, pio je do smrti i zato nikad nije stigao do četrdesetog toma, a četrdeseti se broji, Čomanji. Ali sad zove on, jebote, Špoljar me zove, klasik lično, još je živ, jebote: „Alo čupavi“, kaže on. On! „Čuješ li me? Zovem te sa Hvara. Ili Visa. Ne znam više. Čitam da si dobio Jutarnji. Jebote, po drugi put, svaka čast. Nego slušaj. Slušaj ovamo. Ja tebi mog Mešu za jednog Jutarnjeg, jel može“, pita stari, a ja popizdim, stari je drzak, pomislim, i onako zgađen nastavim da pomišljam, kako on može jebote, pomislim, kako može da ne zna za mog Mešu, za moje Meše, ne jednog, nego tri, tri jebote! I kažem: „Puši ga Špoljare! Ovo je moje, samo moje! Puši ga! Čuješ li! Popušiš mi deda! Da mi popušiš! Jebi se! Čuješ! Da se jebeš! I nemoj više da me zoveš! Ni ti ni onaj bradati! Ni debeli! Neću da se mijenjam! Pun mi vas je kurac! Dokurčili ste mi! Svi vi! Popušiš mi, Špolj. Alo. Željko. Željko?“, i onda prestanem da se derem. Prekinuo je vezu. Možda je umro. Jebote. Možda sam ga ubio. Možda sam ubio starog. A nije bio tako loš.
