KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Esej arhiv
24.3.2012
Cug ti bu pobegel





PRVI DIO



Napokon, došao je i taj dan, četvrtak: dan Franzenovog dolaska u Zagreb. Odmah ujutro otuširao sam se u mlakoj vodi, podrezao nokte na prstima ruke s kojom sam se namjeravao rukovati s Franzenom. Dok sam brisao prsa peškirom, zazvrčao mi je nokija-mobitel koji sam pred tuširanje odložio na veš-mašini. S druge strane bežične linije bio je Čiks, kolega iz djetinjstva i rane mladosti.



Čiks je nekada išao u srednju školu za pomoćnika vodoinstalatera gore na Črnomercu. Ja sam u to vrijeme išel vu Gornjogradsku gimnaziju kaj se nalazila na Katarinskom trgeku. Vu tu sem se školu upisal usprkos jako slabim ocjenama u osnovnoj školi. Uspel sam se upisat vuz pomoć zelenog žiga jer sam imal dva spojena prsta na obe noge. U toj gimnaziji odmah sam počeo padati razrede, bio sam glup ko kurac, nikad nisam naučio pravilno učiti, s velikom teškoćom usvajao sam propisano školsko gradivo. Pisao sam najdebilnije zadaćnice iz hrvatskog na čitavoj gimnaziji, nisam imao pojma o pravopisu. Uskoro su me potjerali od tamo nakon što sam dva puta zaredom pao jedan te isti razred. Bolio me kurac. Tako sam, da ubijem novostečeno more slobodnog vremena, odlazio pred Čiksovu vodoinstalatersku školu. Nakon što bi mu završila nastava – trajala je tri školska sata – išli smo se kroz razbijeni prozor zavlačiti u TOZ-ovo skladište, isto na Črnomercu i tamo smo natrpavali torbe i džepove gumicama, olovkama, tehničkim olovkama. Zbog tih olovaka i gumica zadobio sam neizdrživo strast prema pisanju i piscima.



- Halo, Čiks, kaj je? – zapitao sam u mobilni aparat.

- Imam posel vu fušu. Bi mi strebal jednog pomočnika ak si zainteresiran.

- Za kada?

- Denes.

- Ali navečer moram ići na jednog pisca… Franzen dolazi.

- Do navečer bum te vrnul doma. Buš delal?

- Ajde može, treba mi para da imam navečer za pive i pelinkovca na Franzenu.



Kroz manje od sat vremena našao sam se s Čiksom na željezničkom kolodvoru. Uz fuš, rekao mi je na kolodvoru, ima on i redovni posao. Odštopava kanalizacije. Vođa tima im je Šimpragin bratić, skužio sam iz njegove priče o škvadri na poslu. Kakva đavolska podudarnost, pomislio sam. Plaća mu je bila pet tisuća kuna. Nije to bila loša lova. Jedino što se morao stalno cijepiti zbog zaraza.



Vlakom smo se odvezli na jedno imanje u Kloštar Ivanić. Tamo smo u delali na nekom gospodarstvu. Prevozili smo u tačkama kompost i gnojili s njim oranicu. Svako malo pogledavao sam na sat. U jednom trenutku shvatio sam da je Franzen već sletio na zagrebački aerodrom. Postajao sam nervozan. Bilo je još pun kurac za spremetat ga na zemlju… Neke crne svrake zloslutno su letjele po nebu.



NASTAVIT ĆE SE…
Piše: Željko Špoljar
Pročitano 748 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com