KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Esej arhiv
20.3.2012
Franzen dolazi, još malo...




Utorak. Još dva dana do Franzenovog dolaska u Zagreb. I još je uz to vani kao neko proljeće. Popio sam ujutro tri do vrha pune šolje kave, čitao Balzakovu Euženiju Grandje, a onda me opičila totalna nabrijanost, krv zapulsirala, zakopkalo me kako se novinari kulturnih rubrika pripremaju za Franzenov dolazak, jesu li i oni ludi od iščekivanja kao ja, pa trebali bi, pomislio sam, bit još sto put nabrijaniji od mene. Totalno me opalilo da obiđem redakcije, kafiće pred redakcijama, kao nekad kad sam brijao na FAK i kad smo se mi novinari i pisci stalno družili jedni s drugima, a mi pisci odrađivali gomilu novinarskih priloga, jedni druge intervjuirali na terasama kafića, mi njih za naše književne časopise, oni nas za novine, a onda se bilo sve na kraju ispreplelo kao u parenju pasa, više nisi znao ko je pisac ko novinar, Šimpraga je na primjer tvrdio da je i pisac i novinar, on je prvi puko, a onda se polako sve počelo osipat, nije bilo ni dovoljno para kao nekad.

Ali mene je eto opet uhvatila neka nabrijanost da ponovimo to jebeno, opako vrijeme koje je Milana tako ono baš sjajno opisala u dokumentarnom romanu Novinari i Ljudi. To što će doći Franzen baš me ono žestoko opalilo, pomislio sam da bi nas Franzen kad dođe u četvrtak ponovo mogao sve ujediniti, pa da nakon njegovog odlaska pisci opet budu full in u društvu, a ne da smo otužni srednjovječni kreteni koji bi još neki kurac u životu, a nitko nas ne jebe, čak i kad ti izađe intervju u novinama djeluješ ko još veći debil nego što jesi, nema onog nečeg ko nekad, kao kad bi Mirjana Duganđija napravila intervju s tobom, bio bi u gradu baš prava faca. Nabrijan kavama, pomislio sam suludo kako bi Franzenov dolazak sve to mogao vratiti.

Pa sam se prije nekih tri sata na biciklu odlučio provozati od nekadašnjih redakcija do redakcija da vidim postoji li kod tih preostalih novinara kulture ta neka mogućna nabrijanost.

Otpičio sam prvo do zgrade EPH u Koranskoj. Novinarku Globusa Mirjanu zatekao sam na terasi kafića Van Gogh.

- Jesi nabrijana zbog dolaska Franzena? – dobacio sam joj s bicikla.

- Jesam. Jesi za kavu?

- Može. – Sišao sam s bicikla.

- Di je Šimpy? – pitao sam je kad sam sjeo s njom za stol.

- Ma, ne znam. Nismo više u tom điru. Svi smo ostali sami za sebe. Šimpy mi više ne donosi argeta paštete za užinu kao nekad. Otvori si konzervu eva ribica i sam jede u kutu za redakcijiskim stolom, zasmrdi čitavu redakciju s tim ribljim uljem, ali je toliko apatičan da ga to uopće ne jebe. Svi su ga počeli mrziti zbog tih ribica. Po zimi je jeo i češnjak samo da se ne razboli. Ima paranoju da će ga čim ode na bolovanje Nino i ekipa otpustiti s posla kao tehnološki višak.

- Da – rekao sam. – Imam osjećaj da taj Globus više nitko ne čita. Čak ga je i moja stara prestala kupovat.

- Novine još nekako čitaju po kafićima – nadovezala se Mirjana – Ali tjednike fakat nitko više ne jebe, ja dosta svojih primjeraka Globusa dajem poštaru, a on ih nekako nevoljko uzme, kao da je to neki trgovački letak. Iskreno, u depresiji sam. To sam skužila kad sam u subotu kupila neke ciganske štikle na asprodaji u Getrou. Pogledaj kako su odvratne, a meni je baš drago što se u njima u tuđim očima unižavam. Pa da, od subote ih nosim na nogama, već su mi se najlonke od njih ukiselile jer je loš materijal, ali ja ih baš zato nosim.

- Pa to je onda isti sindrom ko i Šimpi. Samo što on umjesto da kupuje ružne cipele, uživa u samoponižavanju jedući te odurne ribice pred svima u redakciji.

- Fakat, to si dobro zapazio. Imaš pravo.

- Znači zapravo te zaboli za dolazak Franzena?

- Ustvari me zaboli. Ja volim Maksa Friša, a taj je u grobu. Nekad pomsilim da bi s njim mogla napraviti intervju, ha-ha-ha! – demonski se nasmijala, kapljica sline prsnula mi je na hlače.

Pozdravio sam je i krenuo dalje.

Odvezao sam se do šugave redakcije Novog Lista u nekom šugavom stanu kod traumatologije u Draškovićevoj. Takvu jadnu redakciju sigurno je imao August Cesarec i Krleža dok su izdavali Plamen ili baklju, kaj ja znam. U redakcijskom kafiću, nekoj odurnoj alkoholičarskoj borosana rupi zatekao sam novinare kulture Maju Hrgović i Davora Mandića. Imali su na nogama neke nogometaške, šarene štucne, pili su pelinkovac.

- Koji je s vama kurac? – pitao sam ih. – kakve su vam to štucne na nogama.

- Volimo proljeće – oboje su prasnuli u smijeh. – Podebili smo full!

- Hoćete radit intervju s Franzenom? Pa on dolazi za dva dana, ej, koji vam je?

- Franzen, jel to Franzek Tuđman, ha-ha-ha! MI smo novolistaške komunjare, mi ne radimo intervju s Amerima samo s Rusima, ak dođe Dostojesvki bumo si ga napravili, ehe, heee.

Sve ovo malo mi je ubilo volju za Franzenom, ali ima u meni još nabrijanosti za četvrtkom, ipak jedva čekam.


Piše: Željko Špoljar
Pročitano 988 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com